Jedan od najuzbudljivijih dana u Beloj kući „Zadruge“ Milica Kemez skoro u potpunosti je preplakala, jer od najbližih nije dobila ni reči. Njeni cimeri čitali su pisma i novogodišnje čestitke pred svima, a njoj nijedno nije stiglo, kao ni poklon.

Navodno, u pitanju je inat zbog njenog ponašanja na njenom rođendanu. Kada je ustala da se obrati cimerima i voditelju za crnim stolom, malo ko je uspeo da se odušre suzama.

„Iskreno, šta god da sam uradila i da sam bila najgora, moglo je da ostane u staroj (godini), moglo je da mi se poželi nešto lepo za početak nove. Mislim da treba da se uzme u obzir celokupna situacija. Žene će razumeti kako je biti na rođendanu bez haljine, šminke i frizure. Bila sam jako nervozna, jer mi je sestra rekla da šiju haljinu i da će mi je poslati. Da izuzmemo to čula sam komentare da se priča da sam bahata, bezobrazna i samoživa. Smatram da sam dovoljno učinila u životu za moju sestru da bi mi zamerile za moje neraspoloženje na mom rođendanu. Ako znate moje emotivno stanje, nemojte mi forsirati nekog u kog nisam zaljubljena. U kameru sam se obratila deset puta, već jedanaesti put ne mogu da odreagujem“, počela je Kemezova.

 

Zatim, otkrila je kako ju je njena sestra zapostavila kada je otišla iz hraniteljske porodice, pa otvorila dušu i ispričala nešto zbog čega je rijaliti kuću progutala tišina.

„Svašta mi je prolazilo kroz glavu, mislila sam da nije dobro. Smatram da ljudi napolju doživljavaju na drugačiji način. Verovatno oni vode svoj rijaliti napolju. Osećam se loše i poniženo, ispada da nemam ni prijatelja, ni tetke, ni rodbine, sad ni sestru ni koleginicu kojoj sam ostavila salon. Ja sam navikla da idem sama, tako da mi neće biti problem ni sad. Ja ne smatram da sam uradila nešto loše toliko da ne dobijem ni čestitku. Ja sam rekla da ne mogu da verujem da ni u Kendijevoj čestitki nisam pomenuta. Bila sam tu za razliku od mnogih ljudi. Ne smatram da sam ikog ponizila za svoj rođendan. Ponizila sam sebe svojim ponašanjem. Još, od koleginice dobijam puzle, pa nisam klinka! Sama sam se borila za sve u životu, niko mi 100 dinara nije dao. Ne može niko da mi govori šta ću ja da radim“, govorila je ona.

„Ja kad sam otišla na ulicu sa 17 godina… Neću pričati zbog čega sam otišla iz hraniteljske porodice, otišla sam zbog te žene. Godinama sam patila zbog toga, ne mogu da joj oprostim. Ja mogu sad da idem na poligraf da dokažem da nisam bila kriva. Oni su dete od 17 godina optužili za neke stvari. Ne mogu da kažem, to je mizerna glupost. Krađa je u pitanju. Ja to nisam uradila i to sam ponovila sto puta. Nisu mi verovali i zato sam odlučila da odem. I to zbog 10 evra. Ta žena mi je bila kao majka, volela sam je mnogo. To je bila takva glupost, nisam mogla da dokažem da to nisam uradila. Dospela sam na nivo da budem sa studentima koji su išli u ekonomske škole, ja sam išla u trogodišnju frizersku. Ljudi se pitaju zašto sam bahata, ja sam samo izgubila empatiju za ljude.“