Prisilno okruženje

Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM) naložio je svojoj stručnoj službi da izradi obavezujući Pravilnik o vremenu emitovanja rijalitija „prisilnog okruženja“, prema kome će prikazivanje biti ograničeno od 23 do 6 sati. Godinama su građani peticijama tražili ukidanje, cenzurisanje sadržaja ili vremena emitovanja rijaliti programa. REM nije reagovao. Konačno se probudio, ali da nije kasno?

Šta je konačno probudilo REM? U rijalitiju „Zadruga“ na „Pinku“ Kristijan Golubović, višestruki osuđenik za različita krivična dela, zapretio je da će ubiti starletu Staniju Dobrović. To je kap koja je prelila čašu i navela REM da reaguje protiv rijalitija „prisilnog okruženja“. Šta je rijaliti „prisilnog okruženja“? Filozofski posmatrano, ceo život je prisilan, jer niko ne bira da li će se i gde roditi. Da smo mogli da biramo, možda se ne bismo ni rodili ili bismo bar odabrali neko drugo okruženje: Švajcarsku, Novi Zeland, Karibe… Niko, međutim, građane koji su, sticajem okolnosti, rođeni i žive ovde, ne prisiljava da gledaju rijaliti programe. Ja ih zaista ignorišem i tek kada se nešto ovako ekstremno desi, posredno se obavestim o tome. Nije mi zanimljivo da gledam šta 24 sata dnevno rade osobe sumnjivog mentalnog sklopa, navika, profesionalnog profila… Niko ni učesnike ne prisiljava da se prijavljuju za rijaliti programe. Za ulazak u „Zadrugu“ navodno se prijavilo 75 hiljada ljudi, što je, zgrozio se deo javnosti, više nego što je ove godine bilo đaka prvaka u Srbiji. Prvaka je upisano 67 hiljada.

Prema definiciji REM rijaliti „prisilnog okruženja“ pre svega ima štetan uticaj na maloletnike, ali i na čitavo društvo, pošto na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću promovišu kriminalce i primitivizam koji je poguban za društveni život, ali i svest ljudi, ocenjeno je na sednici Saveta. REM je pre pet godina preporučio vremensko ograničenje emitovanja rijalitija, što nije poštovano. Nova odluka će pokrenuti pitanje slobode medija. Televizije „Pink“ i „Hepi“ će sigurno reagovati. Da li mediji imaju pravo da emituju baš sve što narod želi da gleda? Ili neka ograničenja treba da postoje i ko će ih postaviti? Cenzura je odavno ukinuta i pokazala se kao kontraproduktivna. Nekome će možda pasti na pamet da uporedi Danas sa ovakvim TV. Ako mi imamo pravo, što mi reče nepoznata gospođa nedavno u prodavnici, „da objavljujemo samo bljuvotine“, ako Koraks svašta crta, pokazujući da je, kako tvrdi šefica informativne službe SNS Vladanka Malović „rob velikog zla“, zašto ne bi elektronski mediji imali pravo da prikazuju šta hoće? Tu je, dragi moji, razlika drastična. Televizije sa nacionalnom pokrivenošću imaju neke obaveze koje su dobile uz pravo da koriste finansijski vrlo profitabilne nacionalne frekvencije. Uz to, jedna je stvar kada se sloboda medija koristi za kritiku vlasti, pokretanje tema i problema koje moćnici radije „guraju pod tepih“, a nešto sasvim drugo kada se zloupotrebljava za širenje primitivizma i nasilja.

„Rijaliti učesnici postali su zvezde. Ono što rade oni, postaje nova normalnost u društvu“, kazao je Zoran Simjanović, član Saveta REM. „Nova normalnost“ nas „ubi“. Dovela je i do toga da je rijaliti postao dominantan i u oblastima, temama, programima koji bi trebalo da budu ozbiljni. Rijaliti zvezda je tako postao i policijski general Dragiša Simić. Njegov privatni život bi trebalo da bude njegov, problem njegove porodice i ljubavnice. Ljubavni život generala Simića me ne zanima, već nešto drugo. Otkud državnom službeniku, čak i generalu MUP, „audi A6“ i „tojota land kruzer“? Od plate?