SA 18 GODINA BEŽALA DO KUĆE, BILA HAPŠENA U TURSKOJ, BAVILA SE RAZNIM POSLOVIMA! Ko je zapravo Aleksandra Nikolić?

Pobednica „Zadruge 6“ Aleksandra Nikolić broji sitno do porođaja, a gotovo svakodnevno na svom Instagramu kači razne objave.

Ipak, ko je zapravo Aleksandra?

Pobednica programa „Zadruga“ Aleksandra Nikolić ima samo 26 godine, ali je njeno životno iskustvo znatno veće.

Živela sa bakom, majka radila u inostranstvu

Kako je jednom prilikom ispričala, Aleksandra je živela sa bakom na selu dok joj je majka Slovenka radila u inostranstvu, sa 11 godina je upoznala oca Acu, godinama je bila svedok porodičnog nasilja, pa je sa 18 godina pobegla od kuće i počela da radi kao animir-dama.

U Švajcarskoj je brutalno pretučena, da bi potom pobegla u Tursku, gde je završila u zatvoru.

Da će morati da se bori kroz život, bilo je jasno čim se rodila, jer je požurila da dođe na svet.

– Bila sam u inkubatoru, pošto sam prevremeno rođena. Mama je bila ubeđena da će roditi veliku bebu, jer je pred porođaj imala 130 kilograma, a imala sam samo dve kile – započinje priču Nikolićeva i nastavlja:

– Kao dete, bila sam baš bolešljiva. Imala sam astmu i probleme sa plućima. Kad god bih se zakašljala, pljuvala bih krv. Lečio me je doktor Branimir Nestorović, koji je odličan pulmolog, a, pre svega, divan čovek. Uz njegovu terapiju sam do puberteta bila kao nova.

U izlečenju joj je pomogao i život na selu. Do sedme godine je bila kod bake u mestu Drenova, kod Prijepolja, koje ima samo tri kuće.

– Mama je pevala u inostranstvu, pa me je ostavila kod babe. Bilo mi je lepo, imali smo domaće životinje, kokoške, svinje… Obožavala sam da hranim i čuvam svinje u oboru iako nisu mogle da pobegnu. Odlazila sam i kod tetke u obližnje selo, gde sam muzla krave i čuvala ovce.

Preselila se za Beograd u prvom razred

Kad je trebalo da krene prvi razred, sa majkom se preselila u Beograd. Iznajmile su stan u Sremčici, gde je Aleksandra upisala Osnovnu školu „Vuk Karadžić“. Kako bi preživele, Slovenka je s vremena na vreme imala tezge po lokalnim kafanama, u koje je vodila i ćerku, jer nije imao ko da je čuva.

– Sedela sam za stolom i do pet ujutru čekala mamu da završi. Muškarci koji su dolazili u kafanu su bili zaljubljeni u nju, pa su joj stalno prilazili dok je pevala. Meni bi naručivali „koka-kolu“ i davali novac, a onda bi me pitali: „Je l’ bi mi dala mamu?“ Rano ujutru bismo odlazile kući i tako ukrug.

– Mama i ja smo živele u Krnjači, a tata je povremeno dolazio, jer je radio u inostranstvu. Iako je odlično zarađivao, slao nam je 100 evra mesečno, pa smo jedva sastavljale kraj sa krajem. Mama je radila u kineskoj radnji i kao tetkica u školi, ali se razbolela i morala da da otkaz. Međutim, otac je počeo sve češće da dolazi kod nas i da nam remeti mir. Ne znam da li je pio, ali znam da nije bio normalan. Bio je strašno nervozan. Već sa vrata bi počeo da pravi haos, da urla, tuče mamu… Zbog toga sam popustila sa učenjem. Jedno vreme sam išla kod psihologa, ali sam ubrzo izgubila volju i interesovanje za sve, pa i za učenje. Bilo mi je samo bitno da mama bude dobro – sa suzama u očima priča Aleks i nastavlja:

– Kad god bih se vratila iz škole, njih dvoje su se strašno svađali, a po stanu bi sve bilo slomljeno. Briznula bih u plač, a oni bi me oterali u sobu. Ali džabe, sve bih čula. Tokom jedne svađe, kada sam mislila da će tata ubiti mamu, zaletela sam se na njega sa makazama u rukama. Mama me je sprečila da ga unakazim! Noću nisam smela da zaspim, telefon je stalno bio pored mene kako bih pozvala pomoć u slučaju da zatreba, a pored jastuka sam držala makaze. Ni sama ne znam koliko je neprospavanih noći iza mene. Bilo je jezivo živeti sa tatom. Jednom je silovao mamu. Nisam mogla da je spasem, jer me je zaključao u sobu. Krivim je što ga nije prijavila policiji, jer bi nam život bio lepši da je to učinila. Znam da je bila slaba na njega, jer ga je volela, ali trebalo je da misli na mene. Još nisam prevazišla sve traume. Zato sam strašne događaje duboko potisnula, jer bih poludela da razmišljam i pričam o njima.

Završila srednju frizersku školu

Aleksandra je u svem tom ludilu uspela da završila srednju frizersku školu, ali se tim poslom kratko bavila. Oprobala se i kao konobarica, ali nije bila vična u držanju ajncera, pa je dobila otkaz. I dalje je prolazila kroz pakao zbog nasilnog oca, ali je jednog dana odlučila da više ne želi da bude njegova žrtva. Scena koju joj je otac priredio ubrzala je odluku da sa 18 godina spakuje stvari i iseli se iz porodičnog stana.

– Otišla sam u Nemačku, pa u Austriju i tamo sam prodavala koktele po klubovima, pošto sa 100 evra mesečno mama i ja nismo mogle da živimo. Konačno smo imale pun frižider! To je ocu, kad god bi banuo kod nas, smetalo. Nije mu bilo jasno odakle nam novac, a ja nisam smela da mu kažem šta radim. Mama mu je uporno govorila da su pare njene, ali nije poverovao. Govorio je da sam ku*va i da će mama napraviti ološa od mene. Pretio je da će nas izbaciti iz svog stana. Kada sam videla da tome nema kraja, odlučila sam da odem. Veče pred odlazak sam bila divna prema njemu i na njegovu histeriju mirno odgovarala. Šlihtala sam mu se da ne napravi haos, da ne udari mamu… Oko tri-četiri ujutru je negde otišao. Čekala sam da se mama probudi i rekla joj: „Ne mogu više ovako! Ideš li sa mnom ili ne?!“ Jedva sam je ubedila da pođe, jer je bila navikla na torturu koju je doživljavala. Spakovala sam dva para farmerki i dve majice i napustila stan sa mamom. Imala sam samo 200 evra u džepu.

To joj nije bilo dovoljno da iznajmi stan i preživi mesec, pa je pozvala prijatelja, koji ih je smestio u jedan apartman. Kada je posle dve nedelje zaradila 600 evra od prodaje koktela po klubovima, iznajmila je stan u centru grada i počela život iz početka.

– Konačno nam je bilo lepo. Tata nas je tražio, ali nas, hvala Bogu, nije pronašao. Pretio je mami preko mobilnog sve dok nije promenila broj. Godinama kasnije sam uspela da obnovim kontakt s ocem, dozvolio nam je da se vratimo u taj stan, ali nismo bliski.

Sa 18 godina pobegla od kuće i otišla u inostranstvo

Aleksandra Nikolić priznala je da je sa 18 godina pobegla od kuće i otišla u inostranstvo kako bi sebi obezbedila normalan život, međutim, odlučila je da počne da radi kao animir-dama.

Kako je Aleksandra otkrila, na predlog drugarice otišla je u Švajcarsku i tamo započela biznis:

– Želela sam da kupim dobru torbu i garderobu. Drugarica mi je preporučila da odem u Švajcarsku da radim kao animir-dama. Trebalo je da sedim, pijem piće sa gostima i navučem ih da potroše što više para. Šest dana u nedelji sam radila po celu noć i pila alkohol. Na slobodan dan nisam mogla da ustanem iz kreveta koliko sam bila umorna. U te lokale su dolazi ljudi sa Balkana, većinom nepristojni i bahati. Skoro svaki je hteo da imamo se*s posle posla. A ja sam morala da ih zavlačim, da im obećavam da ću im sve ispuniti, a onda da ujutru pobegnem glavom bez obzira. Zarađivala sam i do 5.500 evra mesečno, ali je bilo veoma naporno.

Najbolji prijatelj gazde kluba u kom je radila ju je jedne večeri brutalno pretukao.

– Sedela sam i pila s gostom koji je naručio tri flaše viskija. To je bilo dobro i za gazdu i za mene, jer je potrošio mnogo para. U stan sam se vratila pripita, pa sam malo glasnije pričala, šalila se, smejala… To je zasmetalo gazdinom prijatelju, pa me je prebio. Toliko me je tukao da sam cela bila plava. Nisam smela da ga prijavim, jer sam radila na crno. Htela sam da se vratim u Beograd, ali nisam bila isplaćena, pa nisam imala novac za kartu. Ostala sam tamo još 15 dana, svaki dan gledajući čoveka koji me je izmlatio. On je već sutradan namerno došao u lokal da me nervira. Sedeo je, pušio cigaru, pio piće i pravio se da je gospodin. Zbog gazde sam morala da mu priđem, pružim ruku i kažem: „Dobro veče, dobro došli.“ Gadila sam se samoj sebi zbog toga. Ali čim sam dobila platu, spakovala sam se i vratila u Srbiju.

Radila kao animir-dama, hapšena u Turskoj

Švajcarsku je zamenila Turskom, gde je sa 20 godina nastavila da radi kao animir-dama. Ni tamo nije imala mira. Policija je upala u klub u kom je radila i uhapsila Aleksandru i ostale devojke.

– Bila sam u šoku! Samo sam gledala u jednu tačku i ćutala. Pitala sam se kada ću i da li ću uopšte izaći na slobodu.

Aleksandru su prebacivali iz jednog u drugi pritvor u Istanbulu, pa je tako promenila četiri ćelije.

– Prvi pritvor je bio odvratan! Spavala sam na podu. Bilo je prljavo, nismo se presvlačili danima, smrdelo je na mokraću…. Potom su nas prebacili u drugi, pa u treći pritvor, a u četvrtom je bilo najbolje. Tu sam imala krevet i tuš da se konačno okupam. Doduše, hladnom vodom. Zatvorenice nisu bile bezobrazne prema meni, jedna mi je krišom dala mobilni da pošaljem poruku. Pisala sam gazdi da proba da nas izbavi. Ubrzo sam bila deportovana za Srbiju, samo sa pasošem, bez garderobe, novca… Imala sam zabranu ulaska u Tursku, ali je pre nekoliko meseci ukinuta.

Posle tog traumatičnog iskustva stavila je tačku na posao animir-dame. U 21. godini odlučila je da postane trbušna plesačica. Nastupala je po klubovima u Makedoniji, gde je i upoznala žestokog momka sa kojim je počela da se zabavlja. Ubrzo se preselila kod njega u Skoplje.

– Zbog njega sam napustila posao, jer mu je smetalo da igram. Bilo mi je lepo sa njim godinu i po dana, ali sam ga ostavila, jer me je prebio. To je učinio jer je umislio da gledam nekog momka. Toliko me je istukao da sam imala ozbiljnu povredu na usni. Pošto sam ceo život gledala nasilje, odmah sam ga ostavila. Batine nikada ne bih oprostila! Taj dečko mi i dalje preti. Govori mi da će pustiti neke informacije o meni u javnost. Mislim se: „Ma radi šta hoćeš, samo me ostavi na miru.“ Ne znam da li ima moje eksplicitne snimke. Mi se nismo snimali, jedino ako je to radio tajno. Ne plašim se ni njega, ni bilo koga.

Kurir / Blic / Preneo: Lazar Stanušić