Koleginica mi je juče rekla kako je njen svekar pomerio ranije zakazanu operaciju jer nije hteo da propusti svečani početak „najvećeg i najskupljeg rijalitija na svetu ikada.“

Iako je vrlo komotno pljuvati rijalitije i okriviti ih za stanje u društvu, od toga što nam se deca drogiraju do toga zašto je prokislo mleko u frižideru, to jednostavno nije tako. Možda je najpreciznije reći da su rijalitiji presek stanja u ovom čemernom društvu koje smo doveli do ivice tuge i jada. Mitrović možda nije učinio mnogo na uzdizanju ove nacije i očuvanju i stvaranju kulturnog nasleđa, ali i dalje mislim da kada bi svetina htela da gleda Belinijevu Normu, Pink bi puštao ariju „Casta Diva“ 24 sata dnevno ako treba. Jer to je ono što komercijalni emiteri rade, daju svetini ono što želi, a ne ono što joj treba, a svetina jednostavno želi da gleda kako Zorica Marković obučena u mlazno odelo šamara Lepog Miću koji na gondoli juri Staniju na gliseru po Imaginarijumu.

Ali ovo nije tekst o Zadruzi 2. Ovo je tekst o posrnuloj državi.

Laknulo nam je kada je pred početak prošle Zadruge, Željko Mitrović najavio ulazak bebe u rijaliti, a onda uveo majmuna. Ove godine je uveo bebu i napravio majmune od svih nadležnih organa. Naime, u Zadrugu je ušla Miljana Kulić sa bebom koja ima svega 40 dana. Iako je očigledno da majci fali kontakt sa razumom, Željko Mitrović se potrudio da im makar ništa drugo ne zafali – imaju zasebnu kuću, sa dvorištem i bazenom i verovatno bolje uslove nego što imaju u stvarnom svetu. Istina, dete se neće snimati i niko od ostalih zadrugara neće smeti da ulazi u tu kuću i to verovatno pokriva Produkciju kad su pravni osnovi za podizanje tužbe u pitanju. Ali… da li postoji neka institucija u ovoj državi koja bi reagovala na činjenicu da je jedna majka svesno odvela bebu od 40 dana u rijaliti sa još 50 drugih ludaka?

Miljana Kulić Foto: RAS

Da li postoji neki socijalni radnik koji će da kaže da odrastanje pred kamerama nije dobro za dete? Da li iko razmišlja o interesu tog deteta? Da li je detetova baba već počela da skuplja novac kojim će posle plaćati psihoterapeuta tom detetu, kad je već bila dovoljno velik idiot da ne odgovori ćerku od ulaska već je i sama ušla sa njom i ponosno rekla kako na žurkama sme samo jedno piće da popije jer pobogu, majka je? U rijaliti formatima tendenciozno se veštački kreiraju situacije koje imaju za cilj stvaranje željenih međuljudskih odnosa – od ljubavi i mržnje, preko prijateljstava, pa sve do seksa, a kod nas neretko i fizčkog nasilja. To je ono što pravi program, a ne kulise, jezera i mlazna odela. Ko će biti odgovoran kada majka usled neke stresne situacije zapadne u stanje koje će štetiti i bebi? U šta će izrasti dete koje će ceo život pratiti priča da je i začeto i odraslo u rijalitiju? Možda bi trebalo ponovo da pogledamo Trumanov šou?

No, paralelno sa početkom Zadruge, odvija se i veliko finale jednog drugog rijalitija koji smo davno započeli. Kosovo, za koje su nas do juče ubeđivali da je osnovna ćelija srpskog društva, danas ulazi u veliki istorijski finiš.

Finale je podjednako dramatično i napeto koliko i Zadruga, nižu se pitanja „da li će otići?“, „da li će ga pustiti preko granice?“, „ko će šta dobiti?“, „zašto ćemo sve izgubiti?“, „da li ćemo u kompenzaciju dobiti Republiku Srpsku?“… Finalisti su poznati, a poznat je i pobednik jer ovog puta ne možemo SMS-om da glasamo, ali sreća u nesreći je da mi volimo žrtve, pa ćemo zato već nekako i izaći na kraj sa samim sobom. Za poslednjih 30 godina, svaki put kada smo smanjivali Srbiju, plaćali smo sopstvenom decom koju smo slali u tuđe ratove. Možda je računica da ćemo ovog puta žrtvovati samo jedno dete da umanjimo Srbiju na što neprimetniji način.

U ovoj rasprodaji Srbije, ljudi su na najvećem popustu.