Anabela Atijas: Gagiju sam sve oprostila! Ovo je moja istina o odnosu sa Lunom i Markom

– Meni je krivo samo što sam dozvolila da ljudi misle da su ta četiri meseca na televiziji naš život – rekla nam je Anabela

Foto: ATA images, Marko Jovanović

Popularna pevačica Anabela Atijas nakon više od dve decenije karijere i učešća u rijalitiju Zadruga, gde je pred milionima gledalaca iznela svoje najintimnije detalje porodičnih odnosa i doživela brojne slomove, povukla se iz javnosti.

Anabela se sada posvetila onome što smatra da joj je bitno, a u javnosti se skoro i ne pojavljuje. Nakon razvoda od Andreja Atijasa obnovili su svoju romansu, a pevačica je otkrila i da li planiraju da ponovo stanu na ludi kamen.

Pevačica je u rijalitiju govorila o nasilju koje je doživela od bivšeg supruga Gagija Đoganija kom je, kako je rekla, sve oprostila. Anabela uživa u ulozi bake, a otkrila je i u kakvim je odnosima sada sa ćerkom Lunom Đogani i zetom Markom Miljkovićem.

– Možda je baš to trebalo da se desi, taj trenutak moje slabosti, da odlučim da se upustim u takvu avanturu, da bih naučila životnu školu za mene, koju tek poslednjih godinu i po dana sprovodim, a to je da dajem onoliko koliko ja hoću, ne onoliko koliko drugi hoće od mene. U potpunosti sam se posvetila onome što je meni bitno i pojavljujem se samo onoliko koliko me ne opterećuje to. Jako sam se pokajala zbog svega što je javno bilo, mislila sam ako ljudi vide da postoji i moja strana priče koju ja nikada do kraja nisam ispričala, da će imati širu sliku, da neće da prave scenario po svojoj nekoj viziji, ali, nažalosti, ljudi to vide onako kako oni to hoće, nekim svojim očima.

– Shvatila sam da onaj ko te voli, voli te bez obzira na sve, onaj ko te mrzi mrzeće te bez obzira šta ljudski pokazao, koliko si ranjiv, koliko si ranjen i koliko si zapravo samo običan čovek. Shvatila sam da je to bila borba sa vetrenjačama i da je moja najveća slabost kada se, da kažem, ogolim pred ljudima. Nisam neko koga treba žaliti zato što sam i te kako puno prošla u životu i ostala sam na svoje dve noge na zemlji, zdrava, jaka, hrabra i radim na sebi kostantno, iz dana u dan radim na tome da budem sve bolje i sve bolja. Mogu samo da mi zavide koliko snage u meni ima i žao mi je što sam pokazala neke svoje slabosti, ali Bože moj, mnogo toga sam i naučila.

– Radila sam onako kako sam osećala, u momentu sam rekla sebi da probam to, iskreno, nije mi bilo previše kreativno, navikla sam na velika stvaranja, pesme, spotove, očigledno nisam neko ko ume da se bavi tom Jutjub produkcijom, nekako mi nije bilo spontano, nego sve nešto moraš unapred da radiš. Jednostavno se nisam našla, tako da sam odustala od toga da se opterećujem time, ali ajde kao probala sam. Ono što ja volim su pesme, spotovi, nastupi… Imala sam sreće da se u decembru i januaru vratim na scenu, imala sam 7,8 nastupa i mogu da kažem da sam stvarno uživala. Volim kreativne stvari, volim stvari u kojima se onako svašta nešto može stvoriti i ostaviti iza sebe. To mi fali.

– Ne verujuem, mislim da je to ostalo u prošlosti, odrađeno onoliko koliko se moglo. To će da živi, i treba da živi, te pesme i uspomene na sve to, a što se tiče budućnosti mislim da je ona odavno krenula u nekom drugom smeru. Na nastupima pevam te pesme.

– Najdraže mi to što sam u ulozi bake proslavila rođendan. To je osoba koja je upotpunila sve to, njeno prisustvo. Ostalo je bilo sve kao i inače, porodično, neki prijatelji, vrlo uži krug ljudi jer je to Luna organizovala i htela je na neki način da me iznenadi, pa je nisam učestvovala, a možda bi tu bilo još nekih ljudi koje duže vremena nisam videla i rado bih pozvala. I ovako je, i spontano, ispalo lepo.

– Mislim da svaka ljubav koja dođe u naše živote nas samo na bolje može promeniti, da kažem, porastemo u nekom smislu, u svakom obliku praštamo. Osetila sam nešto što do sada nisam znala da postoji, tolika količina ljubavi, i mogu da kažem da uživam u toj ulozi. Često je viđam, svaki dan bih provodila sa njom, iskreno, ali Blankica je još uvek mala, imamo dosta obaveza oko škole, trudim se da kad god mogu da je vidim i da provodim vreme sa njom. Čuvam je, bude dana kada provodimo vreme zajedno.

– Mogu da kažem samo da za 26 godina, koliko Luna ima, vi ste videli jedan malo deo onoga i to su kamere zabeležile, javnost videla, osudila, nije osudila, nebitno, ono što nama niko ne može da ospori je kada oduzmete ta četiri meseca. Tih 25 godina i 8 osam meseci našeg zajedničkog života je sve ono što tamo niste videli, a ono što ste videli je nešto što smo prvi put doživele, jer smo se očigledno previše unele u sve to i pojelo nas je, uvučene smo u nešto za šta nismo bile spremne, što nismo ni htele.

– Htela sam da budem u pravu, kao i svaka mama, kada je u pitanju dete misliš da si u pravu za sve, a trebalo je samo da budem u miru. Svi će na kraju da urade ono što oni osećaju, kao što sam i ja, tako da mi, kao roditelji, treba da budemo tu da ih maksimalno razumemo, pa i ako padaju da budemo tu i kada se dižu u nebesa da budemo tu. Meni je krivo samo što sam dozvolila da ljudi misle da su ta četiri meseca na televiziji naš život.

– Pre toga, 25 godina, sam toliko ljubavi, pažnje, vremena, svega, uložila u moje dete, u moju decu i to radila sa zaovoljstvom . Tako da meni niko ne može da priča o našim životima, a ono što ste videli je ono što ste želeli da vidite, a to je na našem životnom putu bila, da tako kažem, rupa na putu, mali zastoj, da se to popuni, da možemo da krenemo dalje.

– Nema potrebe da se ljudi više zamaraju time da li smo mi dobro ili nismo. Ko je pametan može da shvati da to treba da funkcioniše s obzirom na to da smo usko spojeni svi, da imamo devojčicu koju svi neizmerno volimo, tako da ne vidim potrebu da objašnjavam u detalje.

– Sve je u najboljem redu sa Andrejom, ne razmišljamo uopšte o venčanju, shvatili smo da to nije preduslov za dobru vezu i komunikaciju. Rekla bih da nam je sada odnos dosta zreliji, kvalitetnji, intenzivniji, dublji, sve se svelo na to da smo shvatili da postoje neke stvari koje su previše imaginarne da bi se time bavili, da nas to pomera, laganiji smo nekako. Ne znam za venčanje, nisam razmišljala o tome, baš mi to ništa ne znači, shvatila sam da papir apsolutno nije uslov da se kvalitetno živi u zajednici. Nije mi to više nikakva garancija, nisam razmišljala o tome, pa ne znam ni da odgovorim na nešto o čemu nisam ni razmišljala.

– Čujemo se redovno, tu su video pozivi, viđamo se, nažalost, ne onoliko koliko bi trebali i voleli, ali recmo dva, tri puta godišnje. Kao i svaka porodica, kada se vidimo, sedimo, pričamo, razmenjujemo doživljaje. Moja deca obožavaju dedu, vole da im svira i peva, deda pleše sa njima, tetka im svira, peva, uglavnom su to lepi porodični momenti gde se puno i jede (smeh) i priča, kao i u svakoj porodici.

– Naravno, ali nažalost, vreme je učinilo svoje, mi smo se tako navikli na to, negde od malena živim sama, navikla sam da su oni daleko. Volela bih da mogu, s obzirom na to da je čovek nekako svesniji, da nije sve zdravo za gotovo, da može da nas iznenadi, ljudi odlaze, u takvim momentima razmišljam da bih volela da smo više vremena proveli zajedno, ali nažalost, tako nas je rat u Bosni rasturio na sve strane i moramo da živimo sa tim, koliko imamo mogućnosti da se bavimo jedni drugima.

– Mislim da se i dan danas borim sa tim i radim na tome da te neke uspomene ružne prevaziđem da bih ostala normana. To su teške stvari, ostali su duboki tragovi, čovek mora u nekim godinama da radi na tome puno da bi se to posložilo i da kaže: „Šta je tu je, ajde da radim na tome šta dolazi“.

– Jesam, vrlo rado, uzimala sam terapiju i dan danas vrlo rado po tom pitanju radim na sebi. Smatram da to svakom čoveku neophodno i da je to zaista nama potrebno i bez čega ne bi trebalo čak i kada je sve u redu, posložiti neke stvari, dati sebi oduška, ne znam kako da se izrazim, ali raditi na sebi je neophodno, a to ponekad ne možemo sami, jednostavno ljudi su učili kako da nam pristupe, kako da nam priđu, da nam pomognu, da neke stvari shvatimo, da ih na pravo mesto stavimo.

– Veoma smo bliske, čak ih ni ne zovem polusestre, meni je to kao pola čoveka. Sestre su mi bliske i drage, čujemo se svakodnevno, volimo se bez obzira na udaljenost, kada provodimo vreme zajedno provodimo ga kvalitetno i to ne umanjuje ništa našu ljubav.

– Nemamo nikakav kontakt i jednostavno onako je kako treba da bude, šta da se radi. Sve sam svima oprostila, pa i sebi. Ne bih mogla da živim sa tim da nekome nešto zameram, da sebi nešto zameram, nisam ni ja bila neko ko nije pravio greške, mislim generalno kroz život. Moj odnos i taj ulazak u Zadrugu ništa mi dobro nije donelo, oprostila sam i sebi taj trenutak slabosti i odluke da odem tamo, možda je to dobra stvar, možda nije, ali na kraju krajeva sad je sve dobro, ne bih se više preispitivala. Opostila sam sebi, a naravno i drugima, ne bih mogla da živim ni jednog sekunda u nekoj mržnji, u nekom zameranju bilo kome i bilo čemu.

– Moje mišljenje je da samo radom na sebi možemo da prepoznamo neke stvari, da se trgnemo na vreme, da uradimo nešto za sebe na vreme. Radite na sebi, na svojim osećanjima, na svojoj duši, na svom unutrašnjem biću. Čovek mora da radi na sebi da bi znao da se zaštiti od svega i pomogne sebi na pravi način u takvim situacijama i znaćete da donesete pravu odluku i da se odbranite ukoliko ste sami sa sobom u najboljem odnosu i kontaktu. Kada je čovek ranjiv on se povlači, povlačiš se, trpiš sve jer se plašiš da još više ne budeš ranjiv, kada si snažan i stabilan jednostavno nemaš potrebu ništa da trpiš, jednostavno je se lakše odupreti.

– Mi koji radimo na sebi možemo vremenom da prevaziđemo to, sve više i više se dešava da ljudi ne izdrže, da dignu ruku na sebe, jednostavno ne mogu da se nose sa tim. Tome stvarno treba stati na kraj. Ko su ti ljudi, odakle im pravo, da nekoga mrze, da nekoga vređaju, da ga pshički uništavaju do te mere da digne ruku na sebe, da se povuče iz posla, iz života, ko si ti da utičeš na nečii izbor u životu?

– Meni je to katastrofa, to je jedino što me čini besnom i nesrećnom. Ljudi su totalno izgubljene duše, imaju pravo da komentarišu, i sve isti ljudi idu od profila do profila i takvu mržnju ispoljavaju da je to katastrofa, to je stvarno za lečenje. Odatle sve kreće, ljudi lečite se, radite na sebi i neće vam pasti na pamet da vas se ne dopadne neki lep prizor, biće vam drago.